Ovo je tužba vlasnika stvari za povraćaj stvari protiv držaoca kod kojeg se ta stvar nalazi. Da bitužilac uspeo, mora da dokaže da je on vlasnik te stvari. On mora da dokaže činjenice na osnovu kojih je stekao stvar- to pravo svojine. Onaj ko se poziva na derivativno sticanje mora dokazati pun osnov, odnosno pravni posao, tj.način sticanja i da je prethodnik imao pravo svojine (iustus titulu i modus aquirendi). Ovo dokazivanje prava svojine zove se probatio diabolica (đavolsko dokazivanje). Stvari su dosta olakšane. Kao dokaz prava svojine na nepokrtnosti dovoljno je podneti izvod iz zemljišnih knjiga, odnosno tapiju. Ako je u pitanju pokretnost može se pozvati i na pravilo o održaju. Tužilac koji je dokazao da ima pravo svojine, ne mora naknadno dokazivati i da ima pravo državine (po pravilu- više je manje). Ovom tužbom se mogu povratiti samo individualno određene stvari. Oštećeni ima i pravo na naknadu štete, mada je ovo manje povoljno, zato što tužba za naknadu štete zastareva. Pasivno legitimisano lice u ovom sporu koji se pokreće ovom tužbom je držlac stvari i to sadašnji.

tužba za povraćaj stvari Protiv ove reivindikacione tužbe protivnik može isticati prigovore, koji su perimtorni i dilatorni. Perimtornim se zahtev potpuno onemogućuje, dok se dilatornim samo odlaže zahtev. Perimtorni : 1. Da je tuženi stekao svojinu posle tužioca-exceptio posterioris 2. Da je tužilac u svoje ime prodao i predao tudju stvar, ali je kasnije postao vlasnik te stvari 3. Exceptio rei venditae et traditae- prigovor da je tužilac prodao i predao stvar iako tuženik-kupac nije postao vlasnik. Dilatorni: 1. Tuženi drži stvar po nekom obligacionom odnosu 2. Da stvar drži kao imalac nekog stvarnog prava na tuđoj stvari   Tuženi koje je izgubio spor dužan je da preda stvar tužiocu, i to na onom mestu gde se stvar nalazi. Vlasnik je dužan da po stvar dođe i odnese je. Veoma je važno napomenuti da držalac nije dužan da plati naknadu za korišćenje, niti odgovara za njeno pogoršanje ukoliko je bio savestan. Zadržava odvojene, a još nepotrošene plodove i ne duguje naknadu za one koje je potrošio. Nesavestan držalac je dužan da preda stvar vlasniku , sve plodove koju su se kod njega zatekli i da naknadi vrednost plodova koje je otuđio ili potrošio.

Držalac stvari ima, eventualno, mogućnost da zahteva od vlasnika stvari naknadu troškova koji su nastali dok je stvar bila kod njega.

Troškovi mogu biti:

1. Nužni: oni koji su neophodni da bi se sačuvala suština neke stvari.

2. Korisni: oni kojima se uvećava vrednost neke stvari.

3. Luksuzni: oni koji su učinjeni samo radi nekog zadovoljstva i ulepšavanja, dakle nisu neophodni.

Dakle, savesni držalac ima pravo da naknadu nužnih i korisnih troškova, dok nesavesni držalac stvari ima mogućnost samo da zahteva nadoknadu nužnih troškova, a pravo da mu se naknade i korisni troškovi imao bi samo ukoliko bi oni bili korisni i lično za samog vlasnika te stvari.

Ova tužba je nastala u rimskom pravu i služila je kao tužba za povraćaj stvari. Dakle, njena uloga kao takva nije se promenila od tog perioda do danas.

 

 

Sviđa vam se članak? Preporučite ga prijateljima i kolegama putem društvenih mreža:.