UGOVOR O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU

Ugovor o doživotnom izdržavanju jedan je od najčešćih i najznačajnijih naslednopravnih ugovora u našem pravu.

Regulisan je odredbama čl. 194. do 205. Zakona o nasleđivanju, kao ugovor kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili neka druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani.

ugovoro dozivotnom izdržavanju

Zakonom je propisano da obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanje za svakodnevne uobičajene potrebe, s tim što je moguće da se ugovorom predvide i druge obaveze.

Prema odredbama Zakona, ugovor o doživotnom izdržavanju je strogo formalni pravni posao, koji je punovažan samo ako je zaključen u pismenom obliku i overen od strane sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da njome ne mogu biti namireni nužni naslednici, a u suprotnom je ništav Primaoci izdržavanja ovim ugovorom nude davaocu izdržavanja „nagradu“ u zamenu za brigu i izdržavanje koje im to lice obezbeđuje u slučaju kada oni to sami ne mogu – zbog zdravstvenih, materijalnih ili fizičkih problema. Istovremeno, ovaj ugovor omogućava primaocima izdržavanja da „kazne“ bliske srodnike koji se ne staraju o njima tako što se ti srodnici kao nužni naslednici ne mogu namiriti iz imovine koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju

Iz ovih razloga, ugovor o doživotnom izdržavanju često je predmet sudskog spora posle smrti primaoca izdržavanja.sudski spor ugovor

Obimna sudska praksa pokazuje da sudovi tumače i primenjuju ugovor o doživotnom izdržavanju pre svega u interesu primaoca izdržavanja, kao slabije ugovorne strane, posebno u pogledu:

 – svrhe zaključivanja ugovora o doživotnom izdržavanju, koja se sa stanovišta primaoca izdržavanja ne svodi samo na potrebu za materijalnim davanjima od strane davaoca izdržavanja (obezbeđivanja stanovanja, hrane, odeće i obuće, troškova lečenja i davanje za svakodnevne uobičajene potrebe), već obuhvata i pružanje odgovarajuće nege u bolesti i starosti , zbog čega ovaj ugovor ima i porodičnu i socijalnu dimenziju.

 – obaveze kontinuiranog davanja izdržavanja od trenutka zaključenja ugovora do smrti primaoca izdržavanja , s tim što se postojanje ovog elementa utvrđuje za svaki ugovor posebno, a sud na osnovu svih elemenata ceni da li je ispunjena svrha ugovora . Prema stavu sudske prakse, davalac izdržavanja dužan je da svoju obavezu ispunjava onako kako je to najpogodnije za primaoca izdržavanja;

 – neizvesnosti (aleatornosti) ugovorne obaveze davaoca izdržavanja koja se odnosi na dužinu života primaoca izdržavanja, zbog koje se ne može unapred odrediti da li postoji srazmera uzajamnih davanja (visina troškova i koristi od predmeta ugovora koji primalac ostavlja), s tim što se aleatornost ugovora o doživotnom izdržavanju ne procenjuje samoprema vremenskom razmaku između zaključenja ugovora i momenta smrti primaoca izdržavanja, već prema svim okolnostima konkretnog slučaja ;

 – neprenosivosti obaveze davaoca izdržavanja na treće lice, s obzirom da primalac izdržavanja prilikom zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju očekuje da će se davalac izdržavanja starati o njemu u slučaju bolesti i starosti i upravo zbog toga se odlučuje da ugovor zaključi sa određenom osobom, zbog njenih osobina ;

 – ništavosti ugovora ako je davalac izdržavanja lice koje se u okviru svog zanimanja stara o primaocu izdržavanja, ukoliko nije prethodno pribavljena saglasnost organa starateljstva, a radi sprečavanja zloupotrebe odnosa poverenja u slučaju da se potencijalni primalac izdržavanja obraća za pomoć licu sa kojim je nužno uspostavljanje odnosa poverenja (npr. medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije koje pružaju uslugu izdržavanja i sl);

 – mogućnosti primaoca izdržavanja da raspolaže imovinom koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju za vreme trajanja tog ugovora, a u cilju zaštite interesa primaoca izdržavanja, koji ostaje vlasnik svoje imovine sve do svoje smrti.

Sudska praksa je stala na stanovište da je forma ugovora o doživotnom izdržavanju propisana u interesu ugovornih strana, prvenstveno primaoca izdržavanja, pa se u svakom slučaju ceni da li je povreda forme dovoljan razlog za ništavost ugovora. Tako je u slučaju kada primalac izdržavanja nije na svom jeziku bio upozoren da nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se iz nje ne mogu namiriti nužni naslednici, sud zauzeo stav da se radi o povredi forme koja dovodi do ništavosti ugovora. U drugom slučaju, sud je ocenio da činjenica da primalac izdržavanja prilikom zaključenja i overe ugovora o doživotnom izdržavanju, iako pismen, nije potpisao ugovor, već je na ugovor stavio otisak prsta, ne utiče na punovažnost ugovora , kao i da ugovor o doživotnom izdržavanju može biti raskinut i neformalnim sporazumom

.
U ovom pravcu kreće se i sudska praksa koja u interesu primaoca izdržavanja pruža pravnu zaštitu i neimenovanom kvaziugovoru o doživotnom izdržavanju („nepravi ugovor o doživotnom izdržavanju“), koji nije zaključen u formi propisanoj Zakonom o nasleđivanju, ako je u skladu sa opštim pravilima ugovornog prava, odnosno sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Takvu zaštitu uživaju i drugi pravni poslovi, npr. ugovor o poklonu ili neki neimenovani ugovor o prenosu svojine na nepokretnosti, ako sadrže odredbu o obavezi izdržavanja.